Odlučila sam da ovih dana ne mislim previše na budućnost, već da uživam u poslednjim danima drugog trimestra. Kažu da je drugi za uživanje, pa eto me, uživam u trudnoći, bez previše razmišljanja. Primećujem da počinjem da se menjam, sa prijateljicama koje nemaju decu nedostaju mi teme za razgovor, jer se ja usredsređujem na štiva o pravilnom disanju pri porođaju, dok su one usredotočene na obične stvari kao što su događaji od prošlog vikenda i vesti sa svetske šou biznis scene. Potsvesno počinjem da tražim ,,novo društvo” i to me plaši, jer ne želim da se promenim iz korena, ja sam ipak ja i treba da ostanem ja. Ali, u potrazi za ,,novim društvom”, pronašla sam jedan pravi dijamant od čoveka, ženu sa kojom mislim da mogu da razgovaram satima bez da bogledam u sat. Njeno ime je Ana.
Ana je odlučila da mi piše, čim je pročitala moje prethodno iskreno izlaganje o hrabrim ženama i da odgovori na moje pitanje „Kako si?“. Ani je očigledno trebao neko da je pita, a ja sam je sa zadovoljstvom saslušala. Dopisivale smo se preko i-meila, ali ja osećam kao da je tu, do mene, kao da zajedno pijemo podnevnu kaficu, usput deleći jedna drugoj po neki kompliment.
Pitala sam je: „Kakav je bio tvoj put ka materinstvu?“, na šta je ona odgovorila „Težak“. Nakon ovog odgovora, desetak minuta nisam mogla da radim ništa drugo osim da gledam u tanku crnu liniju koja treperi u praznom prostoru na mom i-meilu. Nisam znala šta da kažem, šta da joj odgovorim, šta da je pitam. „Želiš li da pričaš o tome?“ bile su jedine reči za koje sam mislila da su prikladne, jer nije svako uvek spreman da govori o svojim bitkama. Ali, Ana nije jedna od njih. Ana mi je ispričala sve.
„Borba sa neplodnošću može u potpunosti da preuzme život. Ljudi gledaju, govore iza leđa, čak ima i onih koji sebi daju za pravo da nas savetuju bez da se to traži od njih. Svi su pametniji, svi bolje znaju od nas. Puni su pretpostavki i osuda zašto nam ne uspeva. Puni su priča pročitanih na nekim web stranama, čujenih u lokalnom dućanu ili na nekom Tv šou programu. Ali, ni jedna od tih priča nije naša. ,,Sve je u glavi!’, ,,Opusti se, samo tako ćete supeti!”, “Prvo usvoji dete, ono će ti doneti sreću!”
Čula sam i ,,Lako je tebi, uživaj dok nemaš decu, muka tek posle dolazi”. Ne! Nije mi lako! Celu tonu nosim na srcu, bes i ljutnja mi paraju dušu svaki put kad vidim dete. Grudva mi stoji u grlu kad vidim trudnu ženu i jedva suzdržavam suze da se ne izdam, da ne otkrijem šta mi je na duši. Čekam da stignem kući. Onda ih lijem.”
Ne znajući ko je Ana, kako izgleda, kakav tok ima njena priča, trudila sam se da budem odmerena, jer pretpostavljam da jedna pogrešna reč može da boli danima. Pitala sam je „Može li da se zaboravi početak? Prvi put kad sebi zalepiš reč ,,neplodnost“.
„Nikada!“ – reče Ana. „Uvek kada bih čula reč neplodnost, mrzela sam sebe, obuzimala bi me tuga, svi snovi bi mi se oduzimali. Neplodnost je u moj život donela više suza od toga koliko sam mogla da pretpostavim da mogu da prolijem. Koliko sam puta samo ležala na pločicama u kupatilu osećajući potpunu prazninu nakon bezbrojnih negativnih testova trudnoće. Bezbroj primljenih injekcija, modrica po telu, svakojakih lekova i tretmana. Fizički, psihički, emocionalno i mentalno iscrpljujuće. Posle svakog negativnog testa srce mi se davilo u razočarenju i agoniji. Međutim, i pored svega, osećala sam da moja snaga raste. Bilo je nečeg što me je teralo napred. Osećala sam se kao super žena!
Neplodnost je veliki deo moje životne priče, ali me nikada nije definisala. Pobedila sam je. Porazila sam je. Pokazala sam joj da postoji pobeda i onda kad misliš da ne postoji. Jas am dobila dva srca koja su šest nedelja posle in vitro transfera zakucala pod mojim srcem. Oni su mi pružili još veću veru i nadu u sebe, život, u sudbinu.“
Čitajući ove rečenice, reč po reč, kako se približavala pozitivna vest koju je Ana imala da mi kaže, meni su se nesvesno zatezali krajevi usana u širok, iskren osmeh. „Čestitke!“ napisala sam joj. „Znam da na svetu postoje hrabre žene i ceo univerzum radi da bi se ostvarile njihove iskrene želje. Zagrli svoja dva mala čuda od mene, zaista sam srećna zbog srećnog kraja tvoje priče!“
„Čudo!“ odgovorila mi je. „Ali, to nije kraj moje priče. Tri godine otkako su ta dva mala srca došla na svet putem IVF, ja sam ponovo zatrudnela, ovoga puta prirodno. Dobili smo još jednu ćerkicu! E, to je čudo, zar ne?“
Eh, Ana moja... Hvala Ti što postojiš i što si mi dala deo sebe ovim rečima. Verujem da tamo negde postoji još mnogo žena koje se suočavaju sa situacijom kao što je tvoja. Verujem da veliki deo njih ćuti, iz straha od osude, od sramote, iz neznanja kako da kažu. Možda će im upravo Ana uliti veru u ovaj proces i naterati ih da veruju u čuda?
Ja znam da od danas verujem.
Verujem i u to da treba da razgovarate, svi vi, da razgovarate na svoj način i sa ljudima sa kojima zaista želite da podelite delić sebe.
Verujem i u to da treba da vas pitaju „Kako ste?“
Do sledećeg čitanja,
Nina